Tony Robbins je tata ličnog razvoja i life coaching-a. Prilika da učite od njega uživo je blagoslov.
Napokon je došao taj 20. januar 2017. Nalazim se u Palm Beach County Convention Center, na Tony Robbins Business Mastery edukaciji. Mesecima sam se radovao što mi je pružena prilika da učim od čoveka koji je izmislio Coaching industriju i posle skoro 40 godina rada napravio 31 kompaniju u sedam različitih industrija sa godišnjim prometom od preko 5 milijardi dolara. Čovek radi posao i nesebično deli svoje iskustvo i savete. Jednom rečju – spektakl.
Počinje oko 10 h sa muzikom, ceo tim trenera je na bini i posle nekog vremena izlazi „tata“ coaching-a. Glavom i bradom Tony Robbins. Veseo, razigran, raspoložen da radi sa nama (oko 1800 ljudi u sali) do 19 h uveče bez pauze. Nadrealno.
Šta je, bre, ovo? Jesam li ja došao da me neko drži ceo dan za sve novce (možeš kupiti pristojan auto za pet dana edukacije), u sali gde non-stop radi klima. Da sedim u jakni, smrzavam se, dok se ne onesvestim. Da mi je ta Florida bliže pa da odem kući a ti pričaj Tony koliko hoćeš. Tokom dana sam saznao da je pauza kada ti hoćeš jer Tony jednostavno neće prestati da priča i da gubi vreme dok 1800 ljudi izađe, ode u wc, popije kafu pa uđe. Došlo je nekako i tih 19 h i dobili smo pauzu od 1 h!!! Pa ja sam mislio da je dosta za danas. Ovo je već previše, neću se vratiti. Moram da idem da se odmorim, ne mogu više. U 20 h bio sam nazad među prvima jer neću da odustanem, sada iz inata. Oko ponoći je bio kraj prvog dana i jedva sam pronašao sobu od umora.
Ujutru sam ustao oko 6 h da se bolje pripremim za novi dan i da se dogovorim sa sobom. Ovako više ne ide. Prešao sam preko okeana na drugi kontinent, došao na najbolju i najskuplju edukaciju koju poznajem, koju sam toliko želeo i radovao joj se. U čemu je problem, gde je zapelo?
U tom trenutku setio sam se fenomenalne knjige Seth Godin-a Linchpin: Are You Indispensable? Gde Seth Godin mnogo govorio o „gušterskom mozgu“ (takođe se naziva i mozgom reptila) kako bi opisao najprimitivniji deo ljudskog mozga u kome stanuju instinkti koji nas upozoravaju na opasnost kada ona vreba. Gušter je fizički deo mozga, praistorijska kvrga u blizini moždanog stabla. Zapravo, gušterski mozak je metafora za amigdalu, deo limbičkog sistema koji je odgovoran za strah i bes i reproduktivni nagon. Sve mi je bilo jasno jer sam tu knjigu pročitao dva puta ali očigledno da je „gušter“ mnogo jači i da se ne predaje već samo čeka u mraku.
Ovaj deo mozga omogućava nam da reagujemo na pretnju trenutno i automatski, a da ostatak mozga ne obradi informaciju, čime dobijamo delić sekunde koji nam je omogućavao opstanak milionima godina. Danas, u svetu u kome ove pretnje nisu baš svakodnevna pojava (naše predatore veoma dobro kontrolišemo i ne živimo u tako neprijateljskom okruženju), ovaj „instinkt za preživljavanje“ koji gotovo da nije evoluirao, i umesto da nam pomaže, nanosi nam štetu.
Stiven Presfild naziva ovaj fenomen „otporom“ u svojoj knjizi Obavite posao: „Otpor je aktivna, inteligentna, fluidna, loša sila – neumorna, uporna, koju je nemoguće uništiti – a čiji jedini cilj je da nas spreči da postanemo najbolja verzija sebe i postignemo više ciljeve.“
Otpor je glas u glavi koji nam govori da se povučemo, da budemo pažljivi, da usporimo, da odlažemo, pravimo kompromise. Kažemo da želimo jedno, a onda uradimo drugo. Kažemo da želimo da budemo uspešni, ali sabotiramo sebe kada treba da radimo na svom uspehu. Kažemo da želimo da budemo mršavi, ali jedemo previše. Kažemo da želimo da budemo pametni, ali ne čitamo knjige koje su napisali pametni ljudi.
Kontradikcijama nema kraja. Kada se neko pojavi i ponaša se bez kontradikcija, začuđeni smo. Kada se sportista bavi sportom, ili kada neki pisac samo piše reči, prinuđeni smo da posmatramo, zapanjeni čistoćom njihovih postupaka. Zašto nam je tako teško da uradimo ono što kažemo da ćemo uraditi?
Otpor postaje jači kako se približavamo kraju, kako se približavamo uvidu, kako se približavamo istini o onome što zaista želimo. To je zato što gušter mrzi promene, postignuće i rizik.
Ono što meni pomaže u situacijama kada mi se javi glas otpora jeste da stanem i kažem sebi da to nisu moje misli, to je automat i nije mi korisno. Otpor je brz i reaguje prvi tako da je moj prvi korak da to prepoznam i da stanem pre nego što preuzme upravljanje mojim emocijama i postupcima.
Ne osuđujte sebe. Samokritika nije dozvoljena jer predstavlja deo otpora.
Prestanite da koristite izgovore. Izgovore koje sami smišljate… oni su samo izgovori.
Treba da imate mnogo ideja, dobrih i loših, logičnih i iracionalnih, i da ih sve uhvatite. Za početak, ne znate potencijal neke ideje.
Najpre delajte, mislite kasnije. Delajte i mislite. I ponovite proces. Tekući rad stvara magnetno polje koje vas grabi i tera da nastavite da radite.
Nemojte se plašiti neuspeha. Neuspeh je samo još jedan način da naučite. Pravi neuspeh je da ne pokušate.
Ako sve ovo ne upali, setite se iz kog razloga ste želeli to da učinite? Koliko to želite? Ako ne postoji strast ili posvećenost, ili razlog za rađanje čitave ideje nije baš važan, verovatno gubite vreme i morate prekinuti to da činite. Ali ako postoji nešto zaista značajno i važno za vas, ako ga se setite i prihvatite ga, pomoći će vam da prevaziđete svoj gušterski mozak.
Amigdala neće nestati. Vaš gušterski mozak će ostati, a vaš zadatak je da smislite kako da ga utišate i ignorišete. Na ovom treningu sam naučio mnogo o sebi i pre nego što je trening zapravo počeo.
Nastaviće se…
