Da li ste nekada razmišljali o tome kako donosite odluke, na čemu zasnivate svoja mišljenja i stavove? Ovo pitanje je veoma važno jer svako od nas ima svoje mišljenje i/ili stav o nekome ili nečemu koje je nekada potrebno da iznese. Svako od nas u nekom trenutku treba da donese neke važne odluke poput toga koji posao će raditi, sa kime će se družiti, u kakvom stanu ili kući će živeti, kakav automobil voziti i slično. Ali tu nije kraj. Od toga kakve odluke donesemo zavisi naše finansijsko stanje, naš društveni status, naše zdravlje, naše okruženje i, uopšteno govoreći, naša sreća.
Nekada tačno možemo da objasnimo zbog čega smo nešto uradili, zašto imamo baš to određeno mišljenje o nekome ili nečemu, ali to nije uvek slučaj. Ovde ćemo se baviti upravo tom vrstom odlučivanja i mišljenja kada zapravo i ne znamo da odgovorimo na pitanje – zašto.
Dakle, nekada se u našoj svesti pojavi misao za koju mi smatramo da je istinita i ako ne možemo da damo objašnjenje zašto mislimo to što mislimo i što smatramo istinom. Tada obično posežemo za objašnjenjem da je to intuicija. A šta je zapravo intuicija? Definicija i objašnjenja je mnogo, ali je možda najprecizniju definiciju dao psiholog Karl Gustav Jung po kome je intuicija proces obrade informacija u našem mozgu kojeg nismo svesni, ali smo svesni rezultata tog procesa tj. te misli koju ne umemo da argumentujemo.
Ipak, da bi nam pojam intuicije bio potpuno jasan moramo se vratiti jedan korak u nazad i najpre se podsetiti na to kako naš um funkcioniše. Naučnik i dobitnik Nobelove nagrade Daniel Kaneman u svojoj knjizi „Misliti brzo i misliti sporo“ na jednostavan način to objašnjava. On kaže da naš um funkcioniše kroz dva operatvna sistema, sistem 1 i sistem 2.
Sistem 1 je podvestan, brz i automatski. Nismo svesni procesa koji se dešavaju unutar ovog sistema, ali smo svesni rezultata tih procesa.Ti rezultati se u našem umu javljaju u vidu slika, predviđanja ili sećanja. Ovaj sistem koristimo kada se na primer bavimo prostim matematičkim zadacima poput 2+2 ili kada treba da zamislimo kako bi izgledao slon kada bi imao krila. Primećujete da se odgovor samo pojavi u našem umu, spontano i bez razmišljanja.
Sistem 2 je svestan, spor i analitičan. U njemu dominiraju logika i promišljanje, i potpuno smo svesni procesa koji se u ovom sistemu odvijaju. Da bi ovo bilo jasnije, zamislite da vam je neko rekao da izračunate koliko je 75×86. Već ste svesni kako vaš mozak počinje da računa. Ovaj sistem koristimo i kada na primer u supermarketu biramo koji proizvod ćemo da kupimo pa upoređujemo sastav dva ili više proizvoda iste vrste.
Već sada vam je verovatno sasvim jasno da je intuicija povezana sa sistemom 1. Naš sledeći korak je da shavatimo kako izgleda proces u kome nastaje intuicija.
Ceo taj proces izgleda ovako: naš mozak skladišti sva naša znanja i iskustva i neprekidno uspostavlja veze između naših trenutnih čulnih iskustava i naših očekivanja koja se temelje upravo na tim znanjima i iskustvima koje je naš mozak zapamtio. U nepodudaranju naših očekivanja sa našim znanjem ili iskustvom nastaje intuicija. I sve bi ovo bilo sjajno da nije još jednog malog detalja, a to je da se intuicija bazira na znanju stečenom neformalnim putem (kroz implicitno učenje), a ne na sistematski sticanom znanju kroz obrazovanje. Dakle, intuicija se bazira na znanjima koje smo stekli kroz samo naše postojanje i delovanje, a ne kroz formalno učenje. Ova činjenica je jako važna kada govorimo o pouzdanosti intuicije, o tome da li se intuiciji može bezrezervno verovati i oslanjati na nju. Neki ljudi, a u poslednje vreme sve su brojniji, smatraju intuiciju za najuzvišeniji i najpuzdaniji način odlučivanja i potpuno joj veruju. Sugurno ste nebrojeno puta čuli rečenicu: „Samo poslušaj intuiciju i sve će biti dobro“. Možda hoće, a možda i neće. A da li će, to zavisi od pouzdanosti i tačnosti naših implicitnih znanja.
Navešćemo dve situacije iz života koje su mnogima od nas poznate, a u kojima nas intuicija može „prevariti“: kada smo mladi i zaljubljeni i kada svaka ćelija u telu „vrišti“ da je biće pored nas najdivnije na svetu, a onda počnemo da se polako upoznajemo i onda se razočaramo… ili kada upoznamo nekoga za koga pomislimo da je ovakav ili onakav, a u stvari se ispostavi da je baš suprotno.
Naravno da sada ovo ne znači da intuiciju treba ignorisati. U nekim situacijama bi to čak bilo i opasno. Zamislite da prelazite ulicu na pešačkom prelazu i odjednom primetite auto koji vam se velikom brzinom približava. Sigurno nećete stati na sred pešačkog prelaza da razmislite da li bi bilo bolje da nastavite i brzo pređete ulicu ili da se vratite unazad, već ćete poslušati svoju intuiciju i uraditi ono što je u tom trenutku najbolje za vas.
Sada sigurno i sami možete da odgovorite na pitanje da li je intuicija pouzdan ili nepouzdan sistem navođenja. I da i ne. Podjednako kao što ne bi trebalo slepo slušati intuiciju, tako je ne bi trebalo ni potpuno zanemarivati. Idealno bi bilo kad bi naša pažnja bila ravnomerno podeljena između onih misli do kojih smo došli svesno promišljanjem, i onih koje su nastale opažanjem bez promišljanja.
