U svom poslu često srećem ljude koji mi govore da se boje. Boje se da izlože sebe javnosti. Plaše se osude ili da ih drugi vide onakvima kakvi jesu – najveći strah koji vreba jeste da su neki prevaranti i da su sada uhvaćeni na delu.
Ovi ljudi su često talentovani, mudri i poseduju značajnu veštinu ili poruku koju bi mogli da podele. Ovo sam čuo od web designer-a koje sam video kako kreiraju neverovatne web stranice za sebe i prijatelje ali se previše boje da prodaju svoje usluge jer misle da nisu dovoljno dobri. Ovo sam video i kod instruktora yoge koji jako žele da podučavaju ali su suviše zastrašeni – često zato što imaju osećaj da su oko njih stariji instruktori koji imaju decenije iskustva više od njih, i onda se oni pitaju:„Šta bih ja uopšte mogao da ponudim u sredini koja je zasićena instruktorima yoge?“
Viđao sam moćne kuvare i glavne kuvare sa holističkim pristupom ishrani koji su usavršili umetnost pravljenja cupcake-ova ali kada dođe momenat da ih prodaju oni prosto „još uvek nisu spremni“.
Da li vam je nešto od ovoga poznato? Da li možete da se poistovetite sa tim?
Postoji strah da je vaš rad neadekvatan i da će se to preneti na vas kao da ste vi neadekvatni.
Voleo bih da sada razbijem taj strah:
VI NISTE VAŠ POSAO
Kao emotivno uključeni, što možemo postati u našem poslu, mi smo glasnici našeg posla; mi smo kanali našeg posla, ali mi nismo naš posao.
Nažalost živimo u kulturi u kojoj se poslu pridaje previše važnosti i na osnovu toga se sudi o tome ko smo. Imam prijateljicu koja je nedavno bila operisana, i koju je čak i hirurg pitao:„Čime se bavite?“ Kada je ona odgovorila da uživa u dugim šetnjama i vežbanju hirurg ju je ponovo pitao:„Ne, kojim se poslom bavite?“
Kao da je naš posao oličenje onoga što jesmo, umesto šarenih svestranih života koje živimo.
Iz tog razloga ima smisla biti uplašen jer ukoliko je vaš rad ocenjen kao neadekvatan to bi značilo da ni vi niste dovoljno adekvatni.
Ima smisla bojati se da ćete kada stanete ispred studenata, da mucate ili da „oduvate“ čas i da imate studente koji se na vas žale. Ukoliko je to vaš najveći strah – to bi moglo i da se desi.
Ima smisla bojati se da ćete za ketering, umesto sočnih kritika dobiti žalbu da je cupcake isuviše suv, presladak ili da nije dovoljno sladak.
PLAŠIMO SE ONOG ČEGA SE PLAŠIMO ZATO ŠTO TO MOŽE BITI ISTINITO
Svaki put kada sebe izložite javnosti rizikujete da budete osuđivani. U nekom trenutku ćete i biti.
Mene su osuđivali nebrojeno puta, od online osuđivanja sve do osuđivanja u učionici.
Ali za svaku negativnu kritiku, dobio sam 100 poruka zahvalnosti od zadovoljnih klijenata i zahvalnih studenata.
Kao ljudi smo psihološki „kvalifikovani i opremljeni“ da se zadržimo na negativnom. Normalno je fokusirati se na tu jednu negativnu kritiku čak i ako dobijemo 20 pozitivnih u kojima nam se neko zahvaljuje da smo mu promenili život.
KAKO DA SE NOSITE SA TIM?
- Priznajte da je normalna neurološka reakcija da se odmah uhvatimo za negativno. Uočite vašu neposrednu reaktivnu reakciju, a zatim duboko udahnite.
- Refokusirajte vaš um i srce na sve pozitivne uticaje koje ste imali. Razmišljajte o ljudima kojima ste pomogli, o životima koje ste uzdigli. Da se niste u to upustili, nikada ne biste bili u mogućnosti da pomognete bar jednoj osobi kojoj ste pomogli više nego što ste nameravali. Nikada ne znate kada će vaše reči promeniti život nekoj osobi. To je dovoljan razlog da se u to upustite.
- Kreirajte vežbu usklađivanja sa vašim unutrašnjim jezgrom: vaše srce i duša – mesto unutar nas koje zna šta da radi i usuđuje se da deluje uprkos strahu. Mesto unutar nas koje će koristiti energiju straha da vas pokrene napred i dati vam hrabrosti da preduzmete akciju. Kreiranjem svakodnevnih vežbi tišine možete se spojiti sa mestom unutrašnjeg usklađivanja.
To je razlog zašto je preduzimanje akcije u vašim kreativnim projektima i unutrašnjem pozivu, najbolje putovanje ka samousavršavanju u koje možete da se upustite. To je suočavanje, to će vas izazvati ali i to je način da postanete celokupnost onoga što jeste.
Možete pročitati 25 knjiga za samopomoć i 2500 članaka za samopomoć – ali sve dok ne rizikujete, svo obrazovanje i informacije ne znače ništa. Prošle godine sam bio na proslavi za odlazak u penziju gde je jedan od učesnika bio jedan vrlo živahan sedamdesetsedmogodišnjak po imenu Bob koji je to savršeno rekao:„Sticanje znanja ne znači da rastete. Rast se desi onda kada ono što znate promeni ono kako živite“.
To je razlog da ako imate neki duboki unutrašnji kreativni poduhvat koji želite da podelite – jedini način da izrastete jeste da izađete i da ga podelite.
Izvor: collective-evolution.com
