Lekcije iz najdužeg istraživanja o sreći
Šta nas održava srećnim i zdravim kako prolazimo kroz život? Ukoliko smatrate da su to novac i slava, niste usamljeni – međutim, prema mišljenju psihijatra Robert Waldinger-a, u zabludi ste. Kao direktor 75-ogodišnjeg istraživanja razvoja odraslih, Valdinger ima jedinstven pristup podacima o istinskoj sreći i zadovoljstvu. U ovom textu, deli sa nama tri važne lekcije koje je naučio iz ovog istraživanja, kao i neke praktične mudrosti, stare kao Grčka, o tome kako izgraditi ispunjen, dug život.
Šta nas održava zdravim i srećnim kako prolazimo kroz život? Ukoliko biste ulagali danas u najbolju verziju sebe u budućnosti, gde biste uložili svoje vreme i energiju? Nedavno je na milenijumskoj generaciji urađena anketa, pitali su ih koji su im najvažniji životni ciljevi i preko 80 procenata je reklo da im je najvažniji cilj da se obogate. A ostalih 50 procenata iz iste generacije mladih je reklo da im je drugi važan životni cilj da budu poznati.
I stalno nam govore da moramo da zapnemo na poslu, da se više trudimo i da više postižemo. Stekli smo utisak da je to ono što bismo trebali da sledimo kako bismo imali dobar život. Slike celokupnih života,izbora koje ljudi prave i kako su im se ti izbori odvijali, te slike je gotovo nemoguće napraviti. Većina onoga što znamo o ljudskom životu znamo iz odgovora na pitanja o sećanjima iz prošlosti i, koliko nam je poznato, osvrtanje u prošlost uopšte nije pouzdano. Zaboravljamo ogromnu većinu onoga što nam se desilo u životu i ponekad je sećanje istinski kreativno.
Međutim, šta ako bismo mogli da posmatramo celokupne živote kako se vremenom razvijaju? Šta kad bismo mogli da izučavamo ljude od tinejdžerskog uzrasta sve do starosti, kako bismo otkrili šta ljude održava srećnim i zdravim?
Učinili smo to. Harvardovo istraživanje razvoja odraslih je možda najduže istraživanje života odraslih koje je ikad sprovedeno. Tokom 75 godina smo pratili živote 724 muškarca, godinu za godinom, pitali smo ih o poslu, njihovim porodičnim životima, zdravlju i, naravno, pitali smo sve vreme ne znajući kako će njihove životne priče ispasti.
Ovakva istraživanja su izuzetno retka. Skoro svi slični projekti se raspadnu u roku od jedne decenije jer prevelik broj ljudi napusti istraživanje ili finansiranje istraživanja prestane ili istraživačima nešto drugo odvuče pažnju ili umru i niko ne nastavi započeti posao. Međutim, kombinacijom sreće i upornosti nekoliko generacija istraživača, ovo istraživanje je preživelo. Oko 60, od naša prvobitna 724 muškaraca,su i dalje živi, i dalje učestvuju u istraživanju, većina je u devedesetim godinama. I sada počinjemo da izučavamo preko 2000 dece ovih muškaraca. A ja sam četvrti direktor istraživanja.
Od 1938, pratili smo živote dve grupe muškaraca. Prva grupa je započela istraživanje kad su bili druga godina na Harvardu. Svi su završili fakultet tokom Drugog svetskog rata, a potom je većina otišla u ratnu službu. A druga grupa koju smo pratili je bila grupa dečaka iz najsiromašnijih četvrti Bostona, dečaci koji su izabrani za istraživanje baš zato što potiču iz nekih od najproblematičnijih i najugroženijih porodica iz Bostona 1930-ih. većina je živela u lamelama, mnogi nisu imali toplu, ni hladnu tekuću vodu.
Kada su postali deo istraživanja, svi ovi tinejdžeri su intervjuisani. Obavljeni su medicinski pregledi na njima. Posetili smo njihove domove i razgovarali sa njihovim roditeljima. A onda su ovi tinejdžeri postali odrasli ljudi raznih zanimanja. Postali su fabrički radnici i pravnici i zidari i doktori, jedan je postao predsednik SAD. Neki su postali alkoholičari. Nekoliko je dobilo šizofreniju. Neki su se popeli na društvenoj lestvici, s dna skroz do samog vrha, a neki su išli obrnutim smerom.
Osnivači ovog istraživanja ne bi ni u najluđim snovima mogli da zamisle da ću danas da stojim ovde, 75 godina kasnije, i da vam govorim da istraživanje i dalje traje. Svake dve godine, naše strpljivo i posvećeno osoblje poziva naše muškarce i pita ih da li možemo da im pošaljemo još jednu seriju pitanja o njihovim životima.
Mnogi od muškaraca iz centralnog Bostona nas pitaju: „Zašto me i dalje izučavate? Moj život prosto nije toliko zanimljiv.“ Muškarci sa Harvarda nikad ne postavljaju to pitanje.
Kako bismo imali jasniju sliku ovih života, ne šaljemo im samo upitnike. Intervjuišemo ih u njihovim dnevnim boravcima. Uzimamo zdravstvene kartone od njihovih doktora. Uzimamo im krv, skeniramo njihove mozgove, razgovaramo s njihovom decom. Snimamo ih dok razgovaraju sa suprugama o svojim najvećim brigama. I kada smo, pre jedne decenije, konačno upitali supruge da nam se pridruže kao učesnice u istraživanju, mnoge žene su rekle: „Znate, bilo je i vreme.“
Pa, šta smo naučili? Koje su lekcije proizašle iz desetina hiljada stranica informacija koje smo sakupili o ovim životima? Pa, lekcije nisu o bogatstvu ili slavi ili sve vrednijem i vrednijem radu. Najjasnija poruka koja nam je stigla iz 75-ogodišnjeg istraživanja je sledeća: dobri odnosi nas održavaju srećnijima i zdravijima, i tačka.
Naučili smo tri važne lekcije o odnosima. Prva je da su društvene veze zaista dobre po nas i da usamljenost ubija. Ispostavilo se da ljudi, koji su društveno povezaniji s porodicom, prijateljima, društvom, su srećniji, fizički zdraviji i žive duže od ljudi koji su lošije povezani. A ispostavilo se da je iskustvo usamljenosti otrovno. Ljudi koji su izolovaniji od drugih, više nego što bi želeli da budu, otkrivaju da su manje srećni, zdravlje počnje da im se pogoršava rano tokom srednjih godina, njihove moždane funkcije ranije počnu da opadaju i žive kraće od ljudi koji nisu usamljeni. A tužna istina je da u bilo kom momentu, više od jednog od pet Amerikanaca će reći da je usamljeno.
I znamo da možete biti usamljeni u gomili i da možete biti usamljeni u braku, pa je sledeća velika lekcija koju smo naučili ta da se ne radi samo o broju prijatelja koje imate i ne radi se o tome da li ste u privrženoj vezi, već je važan kvalitet vaših bliskih veza. Ispostavilo se da je život u središtu konflikta zaista loš za vaše zdravlje. Izrazito konfliktni brakovi, na primer, bez mnogo ljubavi, ispostavilo se da su veoma loši po vaše zdravlje, možda i gori od razvoda. A život unutar dobre, tople veze vas štiti.
Kako smo pratili naše muškarce sve do njihovih 80-ih, želeli smo da se osvrnemo na njih tokom srednjih godina i da vidimo možemo li predvideti ko će da ostari u srećnog, zdravog osamdesetogodišnjaka, a ko neće. I kada smo sakupili sve što znamo o njima kad su imali 50 godina, njihove vrednosti holesterola su te koje su predvidele kako će da ostare. Već to koliko su zadovoljni u svojim vezama. Ljudi koji su bili najzadovoljniji u svojim vezama s 50 godina su bili najzdraviji sa 80 godina. A dobre, bliske veze čini se da ublažavaju bičeve i udarce starosti. Naši najsrećnije upareni muškarci i žene su izjavili, u svojim 80-im,da je u danima kad su osećali više fizičkog bola, njihovo raspoloženje ostajalo jednako vedro. Međutim, ljudi koji su bili u nezadovoljavajućim vezama, u danima kada bi prijavili više fizičkog bola, on je bio pojačan višim stepenom emotivnog bola.
A treća važna lekcija koju smo naučili o vezama i našem zdravlju je da dobre veze, ne štite samo naša tela, već štite i naše mozgove. Ispostavilo se da kad ste u sigurnoj i privrženoj vezi s drugom osobom, u svojim 80-im, to je poput štita, da ljudi koji su u vezama u kojim osećaju da zaista mogu da računaju na drugu osobu kad je to potrebno, sećanja tih ljudi duže ostaju jasna. A ljudi u vezama u kojim osećaju da zaista ne mogu da računaju na drugu osobu, ti ljudi ranije doživljavaju pogoršanje pamćenja. A te dobre veze, ne moraju stalno da budu prijatne. Neki od naših osamdestogodišnjih parova mogu zvocati jedno drugom po čitavi dan, međutim dokle god bi osećali da se zaista mogu osloniti jedno na drugo kad dođe teško vreme, te svađe nisu uzimale danak njihvom pamćenju.
Dakle, ova poruka da su dobre, prisne veze dobre za naše zdravlje i dobrobit, ova mudrost je stara kao Grčka. Zašto je ovo teško shvatiti i lako zanemariti? Pa, ljudi smo. Mi bismo zaista želeli brza rešenja, nešto što možemo da uzmemo zbog čega će naši životi biti dobri i takvi će i ostati. Veze su haotične i složene, a vredan rad na održavanju porodice i prijatelja, nije ni seksi, ni glamurozan. Uz to je i celoživotan. Nikad se ne završava. Ljudi iz našeg 75-ogodišnjeg istraživanja koji su bili najsrećniji kao penzioneri su oni koji su aktivno radili na zameni prijatelja s posla, onim za zabavu. Baš kao milenijumska generacija u skorašnjem istraživanju, većina naših muškaraca, na samom početku, kao mladići, zaista su verovali da su slava i bogatstvo i velika dostignuća ono što moraju da jure da bi imali dobar život. Ali iznova i iznova, tokom ovih 75 godina, naše istraživanje je pokazivalo da su najdalje stigli ljudi koji su se oslanjali na veze, s porodicom, prijateljima, zajednicom.
Dakle, šta je s vama? Recimo da imate 25 ili 40 ili 60 godina. Kako bi oslanjanje na veze uopšte izgledalo?
Pa, mogućnosti su skoro neograničene. Moglo bi da bude nešto prosto kao menjanje vremena ispred ekrana vremenom s ljudima ili oživljavanje učmale veze novom zajedničkom aktivnošću, dugim šetnjama ili izlascima uveče ili posezanje za članom porodice s kim niste razgovarali godinama jer sve te opšte poznate porodične svađe uzimaju užasan danak ljudima koji su zlopamtila.
Želeo bih da završim citatom Marka Tvena. Pre više od jednog veka, osvrtao se na svoj život i napisao sledeće: „Nema vremena, tako kratak je život, za prepirke, izvinjenja, prezir, pozivanja na odgovornost. Imamo samo vremena za ljubav, i to samo tren, tako reći, za to.“
Dobar život se gradi dobrim vezama.
Hvala vam.
Preuzeto www.ted.com
