Odrastao sam u Evropi i u vreme Drugog svetskog rata imao sam izmedju 7 i 10 godina. Primetio sam kako je veoma mali broj odraslih oko mene uspeo da izdrži tragedije koje im je rat doneo, kako je veoma mali broj njih uspeo da održi koliko toliko normalan, ispunjavajući, srećan život, nakon što su im domovi, posao i sigurnost uništeni ratom. Tako sam počeo da tragam za onim što čini život vrednim življenja. Još kao dete, kao tinejdžer, čitao sam filozofiju, isprobao se u umetnosti, religiji i mnoštvu drugih stvari, za koje sam mislio da mogu odgovoriti na to pitanje. Na kraju sam, sasvim slučajno, otkrio psihologiju.
Zapravo, u to vreme sam bio u ski centru, u Švajcarskoj, i nisam imao dovoljno novca da priuštim sebi malo zabave, jer sneg se otopio i… … nisam imao dovoljno novca da odem u bioskop, ali sam čuo… … pročitao sam u novinama da će neki čovek održati predavanje u jednoj sali, u centru Ciriha, na kojem će se govoriti o letećim tanjirima. I pomislio sam, kad već ne mogu da odem u bioskop, barem mogu da odem da, za džabe, slušam o letećim tanjirima. Čovek koji je držao predavanje te večeri je bio veoma zanimljiv. I… u stvari, umesto da priča o “malim zelenim“, pričao je o tome kako su Evropljani u stvari traumirani ratom i kako, pod uticajem tih trauma, projektuju i tako viđaju leteće tanjire, nešto kao… … govorio je o tome kako ljudi, u stvari, projektuju hinduističke mandale na nebo, kako bi uspeli da barem nekako unesu malo smisla i reda u život, nakon haosa koji su pretrpeli za vreme rata. I bilo mi je veoma zanimljivo to što je govorio, pa sam počeo da čitam njegove knjige nakon tog predavanja. Taj čovek, o čijem radu i idejama tada nisam imao pojma, bio je, zapravo, Karl Jung.
Nakon toga sam se doselio u Ameriku, počeo da studiram psihologiju i nastavio sa pokušajima da razumem odakle sreća potiče. Ovo su rezultati ispitivanja, naravno ono što je većina ljudi odgovorila i postoji više ovakvih primera sa raznim varijacijama. Ali ovo, na primer, pokazuje da otprilike 30 procenata od ljudi ispitivanih u SAD, od 1956. tvrdi da vodi srećan život. I taj podatak se nije menjao. Iako su se od tada lična primanja, koja su uzeta u obzir kao konstantna skala, sa uračunatim dejstvom inflacije, udvostručila, čak i utrostručila. Još uvek, dakle, nailazimo na iste rezultate, naime, da nakon prelaska određene tačke, koja odgovara više – manje zaradi od samo par hiljada dolara iznad granice siromaštva,povećanje materijalnog blagostanja ne utiče značajno na to koliko su ljudi srećni. U stvari, uvek ćemo uočiti da nedostatak osnovnih, materijalnih resursa, utiče na osećaj nezadovoljstva, ali sa druge strane, povećanje materijalnih resursa ne utiče na veći osećaj zadovoljstva.
S toga je moje istraživanje više skoncentrisano na stvari koje su se stvarno poklopile sa mojim iskustvom, pokušao sam da shvatim šta u stvari doprinosi tome da se, tokom svakodnevnog, normalnog života, osećamo stvarno zadovoljnim, stvarno srećnim. I kako bih konačno odgovorio na to pitanje… u tim studijama, od pre 40 godina, tražio sam kreativne ljude, umetnike, naučnike i druge… trudeći se da razumem šta ih je to tačno uverilo da je baš to čime se bave vredno ulaganja, zašto se bave nečim od čega, u većini slučajeva, ne očekuju slavu ili bogatstvo, a opet imaju osećaj da rade nešto značajno, i u tome vide smisao svog života.
Ovaj čovek je bio jedan od vodećih kompozitora, u davnim 70 – im, i intervju sa njim je stao na 40 strana.Ovo ovde je samo mali siže koji, opet, veoma lepo prikazuje suštinu onoga što je rekao tokom tog intervjua, gde je opisano tačno kako se oseća kada komponovanje ide kako treba. Ovo stanje on opisuje kao stanje ekstaze.
U antičkoj Grčkoj ovaj izraz je označavao čistu posvećenost nečemu, opredeljenje za nešto, dok se danas koristi da opiše mentalno stanje u kojem se čovek oseća oslobođenim svakodnevne rutine. Ekstaza zapravo predstavlja doživljaj drugačije, nove realnosti. Veoma je zanimljivo, ako se osvrnemo na civilizacije koje doživljavamo kao odgovorne za razvoj čovečanstva i na koje se ugledamo, bilo da je to Kina, Grčka, Indija, Maje ili Egipćani…. videćemo da ono što znamo o njima jesu zapravo njihova stanja ekstaze, pre nego svakodnevni život. Znamo puno o njihovim hramovima, gde ljudi i danas mogu otići kako bi osetili trunku te drugačije realnosti. Upoznati smo sa cirkusima, arenama, pozorištima… sa svim onim mestima na koje su ljudi odlazili kako bi osetili život u smislenijoj, sređenijoj formi.
Ovaj kompozitor o kome sam pričao malo pre, nema potrebu za odlaskom na ovakva mesta… … i ovo mesto, ova sala u kojoj smo sada, koja je napravljena po ugledu na grčke amfiteatre, takođe je mesto na kom se može osetiti ekstaza. Trenutno učestvujemo u realnosti koja odskače od one na koju smo navikli u svakodnevnom životu. Ali ovom čoveku to nije potrebno. Sve što mu treba jeste parče papira, na koji može upisati male oznake i dok to radi, on zamišlja zvukove koji do tada nisu ni postojali. Taj momenat u kome on počinje da stvara tu novu realnost, to je momenat ekstaze. On se upušta u tu novu realnost i taj osećaj opisuje kao toliko intenzivan da skoro kao da ima osećaj da ne postoji. To mi zvuči malčice kao romantično preterivanje, ali zapravo, naš nervni sistem nije u stanju da obradi više od 110 delića informacija u sekundi. Trenutno vam je potrebno da obradite otprilike 60 delića u sekundi kako bi ste razumeli ovo što govorim. Zato, recimo, ne možete slušati više od dvoje ljudi u isto vreme, ne možete razumeti šta više od dvoje ljudi u isto vreme govori.
S obzirom na to, kada se nalazite u ovakvom stanju apsolutne posvećenosti stvaranju nečega novog, kao ovaj čovek, ne ostaje vam dovoljno pažnje da pratite osećaje u sopstvenom telu ili da razmišljate o problemima kod kuće. U ovom stanju on neće osetiti ni da je gladan ili umoran, njegovo telo nestaje, njegov identitet se povlači iz svesti, jer u tom momentu on, kao i bilo ko od nas, nema dovoljno kapaciteta da radi nešto toliko zahtevno, kao što je komponovanje i da u isto vreme oseća da postoji. U tom momentu, postojanje je privremeno skrajnuto. On tvrdi i da ima osećaj kao da mu se ruka kreće sama. Sad, ja bih mogao da posmatram svoju ruku nedeljama i ne bih doživeo nikakvo slično čudo, jer ja ne umem da komponujem.
Dakle, šta nam to u stvari govori, u ostatku intervjua vidimo da je ovo što on opisuje očito automatski, spontani proces, koji se može dogoditi samo osobi koja je dobro uvežbana i koja je razvila određene tehnike. Čak su i studije kreativnosti usvojile mišljenje da ne možete stvoriti ništa bez najmanje 10 godina vežbanja i sticanja tehničkog znanja iz te oblasti. Bilo da je u pitanju matematika ili muzika – potebno je toliko vremena da bi ste bili sposobni da promenite nešto u toj oblasti, tako da bude bolje nego što je bilo pre. Ovaj kompozitor kaže da, kada zapadne u ovo stanje, kaže da muzika samo ističe iz njega. Svi ljudi koje sam intervjuisao- – ovo je intervju star preko 30 godina – su opisali ova stanja kao spontano proticanje i zato ovu vrstu iskustva nazivam “iskustvom proticanja“. Ono se odvija na različitim nivoima.
Na primer, pesnik to opisuje ovako… Ovo su intervjui koje je radio jedan moj student sa vodećim piscima i pesnicima u SAD-u. U njima su opisana ta spontana osećanja koja se javljaju u stanjima ekstaze. Jedan od pesnika opisuje to kao otvaranje vrata koja lebde u vazduhu, opis sličan onome koji je dao Albert Ajnštajn kada je opisivao kako je zamišljao sile relativiteta, dok se borio da shvati kako funkcionišu. Slično se dešava i u drugim aktivnostima. Ovo je primer rada jednog mog drugog studenta, Suzane Džekson, iz Australije, koja je radila sa vodećim svetskim sportistima. Možete videti da opis koji je dao klizač Olimpijskog ranga sadrži iste elemente ovog fenomena koji se odigrava unutar svih ovih osoba. U tom momentu ne mislite o tome da li se to dešava automatski već se stopite sa muzikom… i tako dalje.
To se takođe dešava i u situacijama koje sam opisao u svojoj poslednjoj knjizi, “Dobar Posao“, u kojoj se nalaze intervjui sa nekim od korporativnih direktora koji su bili nagrađeni u isto vreme za uspeh u poslu i etičnost i socijalnu odgovornost. Ovde vidite da ljudi definišu uspeh kao nešto što može pomoći drugima i u isto vreme usrećiti i vas. I kao što kažu svi gore navedeni direktori ne možete biti zadovoljni i uspešni ako imate samo jedan od ovih kvaliteta. Ako želite uspešan i smislen posao… Anita Rodik je jedna od direktora koje sam intervjuisao. Ona je osnivač Bodi Šopa, prodavnice kozmetike, koja dominira u toj sferi. Ovo je vrsta strasti koja proizlazi iz toga da dajete sve od sebe u poslu i pri tom doživljavate očaravajuću obuzetost.
Ovo je zanimljiv citat Masaru Ibukua, koji je u to vreme osnivao Sony, počevši od nule, tada još nisu imali nikakav proizvod, nisu imali ništa, osim ideje. Ta njegova ideja je bila da osnuje mesto na kome će inženjeri moći da uživaju u tehnološkim novinama, da imaju misiju ka društvu i da u isto vreme rade posao koji vole. Ne mogu navesti bolji primer toga kako se „flow“ javlja u radnom okruženju.
Kada izvodimo studije, a do sada smo, sa kolegama širom sveta, sproveli preko 8,000 intervjua – počev od dominikanskih sveštenika, preko slepih monahinja, himalajanskih planinara, do Navaho pastira – sve sa ljudima koji uživaju u svom poslu. Bez obzira na kulturu, na obrazovanje ili bilo koji drugi faktor, postoji sedam faza koje se uvek javljaju dok je osoba u stanju „flow-a.“ Prvi je osećaj fokusa, koji postaje intenzivniji i vodi ka osećaju ekstaze, osećaju jasnoće – u tom momentu osoba tačno zna šta treba da radii odmah dobija povratnu informaciju. Osoba tada tačno zna da je to što treba da uradi i moguće uraditi, iako se čini teško, i osećaj za vreme nestaje, zaboravljate na sebe i osećate se delom nečega mnogo većeg. U takvom stanju, postaje jasno da je to što radite samo po sebi vredno truda.
U našim studijama prikazujemo svakodnevni život ljudi ovakvim šemama. I ova merenja su veoma precizna, jer svim tim ljudima dajemo pejdžere koji se aktiviraju 10 puta na dan, i svaki taj put, osoba treba da nas izvesti o tome šta radi, kako se oseća u tom trenutku, gde se nalazi, o čemu razmišlja. Tada obraćamo pažnju na dve stvari – na količinu izazova koje doživljavaju u tim momentima i na količinu sposobnosti koju u tom trenutku osećaju da imaju. Tako za svaku osobu možemo izvući lični prosek, koji se nalazi u centru dijagrama. I predstavlja, dakle, prosečan nivo izazova i sposobnosti koji je svojstven samo toj osobi. Takođe, svaka osoba ima određenu središnju tačku, i ako tu središnju tačku možemo pronaći, možemo tačno predvideti kada će osoba biti u stanju „flow-a“,a to će se uvek desiti kada su njene sposobnosti i izazovi viši od prosečnih. Čak iako određena osoba radi stvari mnogo drugačije od drugih, kod nje, kao kod svih ostalih, „flow“ će se javiti onda kada rade nešto što stvarno vole – sviranje klavira, provođenje vremena sa prijateljem, ponekad čak i posao, ako je to ono što kod osobe pobuđuje „flow“. Tada ostale stvari postaju sve manje bitne.
Stanje uzbuđenja je intenzivno, zato što je izazov velik. Veštine ovde nisu na nivou na kom bi trebale biti, ali možete postići „flow“ veoma lako, unapređivanjem tih veština. Polje uzbuđenja je ono u kome većina ljudi stiče znanje, jer u tom polju bivaju gurnuti van granica komfora i tako, vraćajući se u stanja „flow-a“, razvijaju svoje veštine. Stanje kontrole je isto tako dobro, jer se tu osećate komotno, bez preteranih uzbuđenja. Tu nema izazova. I ako hoćete da postignete „flow“ iz stanja kontrole samo treba da povećate izazove. Dakle, ova dva polja su idealna za lako postizanje „flow-a“.
Ostale kombinacije izazova i veština gube na optimalnosti vremenom. Odmaranje je dobro – tada se osećate prijatno. Dosada brzo budi averziju, a apatija ima veoma negativno dejstvo – tada nemate osećaj da radite bilo šta, ne koristite svoje sposobnosti i nemate nikakvih izazova. Na žalost, dosta ljudskog iskustva se vezuje za apatiju. Najčešće takvo iskustvo je gledanje televizije, ili čak boravak u kupatilu. Iako 7 – 8 posto vremena provedenog u gledanju televizije jeste zapravo stanje „flow-a“, on se neće desiti ako ne gledate kanal koji stvarno želite i od koga dobijate ono što vam treba.
Dakle, pitanje koje pokušavam da postavim jeste kako da sve više i više svakodnevnih stvari postavimo tako da vode u „flow“. Pronaći odgovor na to predstavlja veliki izazov za nas. Neki od vas verovatno znaju kako da to spontano postignu, bez ikakvog saveta, ali na žalost dosta ljudi to ne ume. Naš zadatak je, stoga da pomognemo tim ljudima.
Mihaly Csikszentmihalyi
Preuzeto sa www.ted.com
